Kada pesnici upoređuju predivne, plave oči s morem ili nebom, ni ne slute koliko su zaista u pravu. Kako, zapravo, naše oči postaju plave, zelene, smeđe? Evo odgovora.
Boja očiju zapravo nije rezultat pigmenta, već raspršene višebojne svetlosti, tako da je jedino plava boja vidljiva posmatraču. Tokom vedrog dana, Sunčeva svetlost ispušta molekule u atmosferu, ali u kratkim talasnim dužinama. Plava svetlost se tako raspršava gotovo deset puta efikasnije nego crvena.

Kao što Pol Van Slembruk objašnjava, dužice ljudi s plavim očima reflektuju svetlost natrag na isti način. Ako je svetlost koja pada na oči bela i sadrži kombinaciju talasnih dužina, uglavnom je plava boja ona koja će se reflektovati natrag i koju će posmatrači moći da vide. Međutim, u zatvorenim prostorima, kada svetlost može biti pomerena ka crvenom kraju spektra, čini nam se da se boja očiju menja budući da nema dovoljno plave boje koja će dominirati.

Za razliku od plave, smeđa boja očiju nastaje mnogo jednostavnije. Prednji sloj oka kod smeđih očiju ima puno melanina, pigmenta koji je važan i za tamnjenje kože. Veći deo svetla koji pada na oko apsorbuje se, a mi vidimo samo onaj mali deo koji se na kraju reflektuje kao smeđa boja.

Maslinaste oči imaju nešto manje melanina nego smeđe. Većina svetlosti se apsorbuje, ali se mali deo ipak reflektuje i stvara boju koja je mešavina smeđe i plave. Različiti fokusi oka mogu imati različitu koncentraciju boje stvarajući pegice. Zelene oči su slične maslinastim, ali one imaju samo malo više melanina nego plave oči. Ipak, siva boja očiju nastaje na drugačiji način.