Čak i ako vam svi dele komplimente na račun glasa, vama se on ni uopšte ne dopada i deluje vam preduboko dok ga slušate snimljenog? Nauka objašnjava zbog čega je tako.
Kako ističu stručnjaci, mi i okolina ne čujemo isto - to kako mi doživljavamo svoj glas nije identično onome kako ga doživljavaju drugi.

Naime, vaš glas do vas dolazi drugačijim kanalima: zvučni talasi koje proizvodi naš govorni aparat čine da vibriraju i bubne opne, unutrašnje uho, glasne žice i disajni putevi.

S druge strane, dok slušamo druge, zvučni talasi spolja dolaze do našeg spoljašnjeg uha, zatim do bubne opne, a zatim se pretvara u vibracije koje stižu do mozga.

Uz to, telo kvalitetnije prenosi niske tonove nego vazduh, pa kada se ove dve komponente pomešaju - u slučaju slušanja sopstvenog glasa - glas zvuči dublje.

To sve zvuči lošije kada slušamo snimljen glas, iz razloga što ga u tom slučaju ne prate vibracije. Zbog toga je slušanje snimljenog glasa često veoma neprijatno iskustvo, a eksperti veruju da to ima veze s tim što u tim prilikama čujemo sebe onako kako mislimo da nas čuju drugi.

Iako, u velikom broju slučajeva, svoj glas smatramo lošim, navikli smo na njega i nije nam nepodnošljiv kao kada ga čujemo snimljenog. Zbog čega je tako?

Kako objašnjavaju naučnici, upravo je navika razlog.

"Stalno gledamo svoj odraz u ogledalu - peremo zube, brijemo se, šminkamo", ističe direktorka jednog američkog psihološkog centra Pamela Ratledž. "Gledanje sebe samog u ogledalu stvara snažan utisak. Imate tu prisnost. Prisnost stvara dopadanje. Jednostavno, izgradili ste sklonost ka takvom licu."

Isto je i s glasom, pa nas slušanje snimljenog glasa svaki put pomalo zapanji - dalek nam je i nepoznat, nismo s njim izgradili prisnost.